Ан-Намль

Ово што смо ти објавили јесу одломци славног Кур’ана, у којима нема никакве нејасноће. Онај ко размисли о Кур’ану схватиће да је то Божја објава.

Кур’ански одломци упућују на пут спаса на овом и на будућем свету, они су радосне вести онима који верују у Бога Узвишеног, и посланике.

Верници, којима су кур’ански одломци упута и радосна вест, молитву обављају предано и брижно, па обавезну милостињу издвајају, добровољно је дајући онима који је заслужују, и притом чврсто верују у Дан проживљења, кад ће Праведни Бог добре да награди, а злочинце да казни.

Онима који поричу Будући свет и оживљење на Будућем свету и награду и казну, Бог приказује њихове одвратне поступке као лепе, па се још више зло чинећи отуђују. Зато што су велики грешници, лутају по беспућима странпутице.

То су они које чека ужасно страдање на овом свету: понижење, срамота, падање у ропство и смртно страдање, а на Будућем свету ће бити највише изгубљени зато што ће себе и своје породице одвести у вечну казну у пакленој ватри.

А теби, Посланиче милости, заиста, стиже часни Кур’ан од Узвишеног Бога. Бог је мудар у стварању, одређивању, прописивању; Својим знањем све обухвата, није Му скривено ништа од оног што људима користи.

Посланиче, спомени казивање о посланику Мојсију, мир над њим, кад својој чељади рече: “Застаните овде и причекајте ме, јер ватру опазих: можда ћу срести неког ко познаје овај крај, и који ће ми казати куда треба ићи, или ћу вам какво добро од ње донети или ћу вам пак бакљу донети, да бисте се огрејали.”

Па кад посланик Мојсије, мир над њим, стиже до ватре, Бог га зовну и рече му да се налази на благословљеном месту, и да је Свевишњи Бог благословио оне што се налазе близу ватре и оне што су око ње – анђеле, па је затим рекао Мојсије да је Он хваљен, слављен и чист од свега што Му не приличи, тј. да Му се не може приписати никакав недостатак, а неки Му заблудели људи и то приписују.

Бог Узвишени, обратио се Мојсију: “То сам Ја – Бог, о Мојсије! Ја сам Онај Који је силан, нико Ме не може надвладати! Ја сам Онај Који је мудар, па све с мудрошћу стварам, уређујем и прописујем!”

Затим је Силни Бог наредио Мојсију да баци свој штап и пошто је то Мојсије учинио, штап се његов, Божјом вољом, претворио у змију па се Мојсије, видевши да се она тресе, окрену узмичући и не врати се. Бог га позва: “О Мојсије, не бој се! Посланици се, због висока положаја и места које уживају код Мене, ничег не требају бојати, па ни змија!”

Потом је Свезнајући Бог обавестио посланика Мојсија, мир над њим, да Његова милост све обухвата и да Он много прашта, па ће да опрости онима који почине грех па се покају и зло добрим замене.

Затим му је наредио да увуче руку у своја недра, под пазухом, па ће се рука, попут снега бела, појавити, а без болести икакве – то спада, рекао му је Бог, у девет јасних знамења, којима је Он оснажио Мојсија и дао му их као доказ против фараона и његовог, надасве отуђеног од Бога и преко сваке мере порочног, неверничког народа. Девет јасних знамења јесу следећа: рука, штап, сушне године, мањак плодова, поплаве, скакавци, крпељи, жабе и крв.

А пошто Мојсије, мир над њим, донесе фараону и његовом народу ова очита наднаравна дела, белодана и јасна, они рекоше: “Ово што је донео Мојсије јесте права магија, у то нема сумње никакве!”

Они, међутим, порекоше наднаравна дела која им Мојсије, мир над њим, донесе, али су их у себи истинитим држали. Повод таквом њиховом понашању били су чињење неправде и охолост кад је реч о прихватању истине. Па ти, Посланиче, види каква их коб задеси због тога што су били неверници грешници – Бог их је све уништио!

Племенити Бог указао је Своју доброту веровесницима Давиду и његову сину Соломону. Једна од тих благодати јесте то што су разумели језик птица. Њих су двојица казала, захваљујући се Узвишеном Богу: “Хвала Господару, Који нас је у односу на остале Своје слуге вернике одликовао тиме што нам је дао веровесништво и потчинио нам духове и сотоне!”

И веровесник Соломон наследи свог оца Давида, мир над њим, у веровесништву, корисном знању и власти. Спомињући Божје благодати које је Бог дао њему и његовом оцу Давиду, Соломон се обратио свету: “О људи, Бог нас је подучио да разумемо птичје гласове и дао нам је свега оног што је дао претходним веровесницима и владарима! Све те благодати израз су огромне Божје доброте према нама.”

Онда се сакупише Соломонове војске које су сачињавале разна створења: џинни, људи, птице; били су поредани прецизно.

Па кад веровесник Соломон, мир над њим, стиже са својом војском до Мравље долине, један мрав рече: “О мрави, улазите у своја станишта да вас не погазе Соломон и његове војске, а да то не предосете; они не би ваша станишта газили када би за вас знали!”

И Соломон, мир над њим, насмеши се том мраву те замоли Узвишеног Бога да га подстакне на захвалност на благодатима: веровању, слеђењу Правог пута и мудрости, које је њему, Соломону, и његовим родитељима указао Зналац свих тајни и да га подстакне на чињење добрих дела на задовољство Његово и да га уведе у окриље Своје милости и у Рај, с добрим људима.

И Соломон, мир над њим, изврши смотру потчињених му птица, да види које су присутне а које нису, па примети да пупавац није на месту које му је додељено те, осуђујући његово одсуство, рече: “Зашто не видим пупавца? Одсутан ли је, или се скрива?”

Уверивши се да је пупавац стварно одсутан, веровесник Соломон запрети му жестоком казненом мером или ће га, рекао је, заклати због одсуства и запостављања дужности; ако пак донесе ваљано оправдање, он ће му опростити.

Недуго затим пупавац дође. Обрати се Соломону: “Дознао сам и схватио нешто што теби није познато! Ево о чему се ради: долазим ти из Сабе, носим ти огромну вест, сигуран да је поуздана истина ово што ти преносим.”

“Наиме, тамо затекох”, пупавац рече, “неку жену која влада становницима Сабе; Бог јој је дао све што је потребно владару, а има и прекрасан, величанствен престо на којем седи и издаје наређења.”

И рече: “Затекох ту жену, као и њене поданике, како се Сунцу, уместо Богу Свевишњем, клањају – ђаво их је завео и лепим им њихове поступке приказао; навео их је да чине грехе и да верују у лажна божанства, па их је то одвратило од Правог пута, па никако не могу да изађу из тмина.”

“Ђаво им је лепим приказао веровање у многобоштво и чињење порока да не би ничице пред Милостивим Богом падали, а Он изводи оно што је скривено на небесима и на Земљи, као нпр. кишу и биље, и Он зна све што Његове слуге чине, крили они то или на јаву износили”, рекао је пупавац.

И напослетку је рекао: “Нема истинског божанства осим Бога! Бог је Господар Арша величанственог.”

На то веровесник Соломон, мир над њим, рече пупавцу: “Мало ћемо причекати да утврдимо је ли истинита вест коју си нам донео или си нас ипак само лагао.”

Соломон потом написа писмо, даде га пупавцу и рече: “Однеси ово моје писмо краљици Сабе, и њеном народу па им га предај и затим се измакни, али не превише, да би чуо шта ће закључити и какву ће одлуку да донесу.”

Добивши то писмо, краљица Белкиса окупила је великодостојнике свог народа и обратила им се: “Великодостојници, добила сам једно часно и поштовања вредно писмо.”

“Писмо је од краља Соломона и почиње: у име Бога, Милостивог, Самилосног!"

А затим је додала: “Соломон поручује: ‘Не узносите се изнад мене, већ дођите преда ме, понизно признајући да је Аллах једини Бог! Сустегните се од незнанобоштва и не обожавајте Сунце!’”

Потом се краљица Белкиса обратила својој свити: “О достојанственици, посаветујте ме шта требам да урадим у погледу писма које сам добила од Соломона – ништа мимо вас нећу одлучити, све док ми своје мишљење не изнесете.

“Знано ти је да смо ми врло моћни, и силни, и бројни, и храбри, и стрпљиви ратници”, достојанственици одговорише краљици Белкиси, “а одлука је твоја, па види шта је у овом случају најкорисније за нас и тако одлучи, а ми ћемо твоју одлуку беспоговорно провести.”

Краљица рече: “Кад краљеви освоје неки град, угледнике његове понизе и направе пометњу убијајући, поробљавајући, рушећи – тако моћнији поступају на сваком месту и у сваком времену. Ето тако поступају како би код становника места које освоје изазвали страх и страхопоштовање.”

“Ја ћу оном ко ми је послао ово писмо и његовим сународницима вредан дар да пошаљем”, закључила је краљица Белкиса. “И сачекаћу да се изасланици врате од Соломона и обавесте ме о његовој реакцији.”

И кад дође краљичин изасланик са својим помоћницима носећи скупоцени, изванредни дар Соломону, он, Соломон, тај њен поступак осуди па рече: “Зар да ме помоћу блага примамите и одвратите од похода на ваше царство, кад ми је Силни Бог посланство дао, и мудрост, и власт, и знање, и проницљивост, и углед, и богатство, а то је вредније од оног што је вама дао. Напротив, ви сте они који се радујете овоземаљским даровима!”

“Врати се краљици и великодостојницима па их обавестите да ћемо на њих, изван сваке сумње, повести војске којима се неће моћи супротставити и да ћемо их сигурно истерати из Сабе, понижене и покорене, ако нам се не покоре”, додао је веровесник Соломон, мир над њим, обраћајући се изасланику краљице Сабе.

А затим се обратио својим великодостојницима: “Ко ће да ми донесе престо краљице Сабе пре него што она и њен народ дођу као Аллаху покорни и предани?”

Онда један снажни џинн рече: “Пре него што устанеш из седнице у којој се налазиш сада, ја ћу ти донети њен престо, јер сам снажан да то учиним и поуздан сам; на престолу се неће ништа изменити, ни додати ни одузети.”

Међутим, честити учењак који је поседовао знање из Књиге које обухвата и најузвишеније Божје име, на које се Господар одазива, рече: “Пре него што оком трепнеш, њен ће престо бити пред тобом. Ето тако ће бити јер ћу замолити Бога, и Он ће дати да њен престо буде испред тебе!” Тако и би. Чим је Соломон отворио очи, угледао је велики престо испред себе. Узвикнуо је, захваљујући се Богу: “Ово је благодат Господара мог, Оног Који је све створио и Који свиме управља, да би ме искушао хоћу ли Му бити захвалан на Његовим даровима и послушан или ћу пак незахвалан бити! А ко је захвалан на благодатима – у своју је корист захвалан: Бог ће му увећати благодати и учинити да оне трају, а ко пак пориче Божје добро и не захваљује Му – па, Бог је независтан, не треба Му нико и ничија захвалност; племенит је, Његова племенитост обухвата захвалне и незахвалне, вернике и невернике. Божја се племенитост огледа и у томе што даје Своје благодати чак и онима који их негирају.”

Најзад је рекао својим војскама: “Прерушите краљичин престо, промените његова обележја да видимо је ли и колико је проницљива – хоће ли га или неће препознати!”

А кад Белкиса, краљица Сабе, стиже, веровесник Соломон, мир над њим, је упита, проверавајући њену проницљивост: “Је ли овај престо сличан твом престолу?” “Као да је он, сличан му је”, одговорила је неодређено, тим пре јер је и питање неодређено било. Соломон, мир над њим, пошто му је Бог дао ту моћ, је закључио: “Свемогући, Бог нам је дао знање пре него што га је њој дао, и ми смо Богу покорни и предани.”

То што је Белкиса обожавала лажна божанства слепо следећи своје сународнике одвратило ју је од монотеизма, веровања у Божју једноћу. Живела је с народом неверничким, па је била једна од њих.

Краљици Белкиси је било речено да уђе у Соломонов, мир над њим, дворац чија је дворана била направљена од углачаног стакла, испод којег беше вода. Кад је то угледала, краљица помисли да је испред ње немирна вода у којој ће смочити своју хаљину. Не знајући за оно стакло, Белкиса задиже хаљину уз ноге да прође, а веровесник Соломон, мир над њим, рече јој: “Ово је дворана која је углачаним стаклом поплочана! Нећеш наквасити одећу јер је изнад воде стакло.” Соломон, мир над њим, позва је у Ислам, па га она прихвати. Изјавила је: “Господару, себи сам учинила неправду сматрајући Теби друге равнима. Предајем се Теби следећи веровесника Соломона, да бих заједно с њиме обожавала Тебе, Господара свега што постоји!”

Узвишени је Бог послао народу Семуду Салаха, мир над њим, брата њиховог по крви, који их позиваше да обожавају једино Бога. Чим је веровесник Салих, мир над њим, своје сународнике позвао у монотеизам, они су се поделили у две скупине, верничку и неверничку, које су се почеле препирати у вези с тим ко од њих истину следи.

“О сународници моји”, обратио им се веровесник Салах, мир над њим, “зашто тражите да вас што пре стигне казна, а не да вам се милост укаже? Зашто одмах сад не тражите опрост од Бога кајући се за своје грехе? Са надом да ће вам се Племенити Бог смиловати.”

“Слутимо да је зло с тобом и с онима што тебе следе!” Рекоше Салаху његови сународници тврдоглаво се понашајући спрам слеђења истине. Салах им узврати: “Шта год вам се догоди, било добро или зло, од Бога је, знајте то добро, јер се може догодити само оно што Он, Који је Свезнајући, одреди. Бог вас доводи пред искушење помоћу добра и зла које вам даје.”

У граду Хиџр било је девет особа које су на Земљи неред чиниле тако што нису веровале и тако што су грехе чиниле; нису на Земљи, помоћу веровања и чињења добрих дела, ред успостављале.

Онда се ових девет особа међусобно договори: “Нека се свако закуне Богом да ћемо ноћу смакнути Салаха и његову породицу, неизоставно, а онда ћемо се његовом најближем крвном сроднику обратити: ‘Ми нисмо присуствовали погибији његове породице, били смо одсутни, а истину говоримо – у то нема сумње.’”

И тајно су смишљали сплетке против Салаха, мир над њим, и правоверних, али је и Бог Узвишени, казну за њих припремио како би помогао и сачувао од тих сплетки веровесника Салаха, а њих, злочинце, уништио. Незнанобошци нису знали шта им се припрема.

Посланиче, размисли о казни која је задесила зликовце и погледајте какав је био исход њихова сплеткарења: Свемогући Бог уништио их је, никог није поштедео нити је кога оставио.

Ено – то су куће њихове, опустеле и празне, нико у њима не живи након што је злочинце, Бог Узвишени, уништио због неправде коју су сами себи нанели. У уништењу неправедног Салаховог народа налазе се знакови и поуке за вернике, јер једино они поуке узимају.

Казна коју је Свезнајући Бог спустио на народ Семуд није захватила Салаха, мир над њим, и чланове његове породице који су били послушни Богу и сустезали се од чињења греха.

Посланиче Ислама, спомени веровесника Лота, мир над њим, кад је осудио своје сународнике: “Зар чините ружни порок, а то је хомосексуализам, на својим састанцима, јавно, гледајући једни у друге?”

Веровесник Лот, мир над њим, рекао им је: “Зар своје сексуалне потребе задовољавате полно општећи с мушкарцима, а не са женама?! Па, ви тиме желите само да удовољите својим страстима! Чинећи блуд са мушкарцима не можете да стекнете пород нити да будете чедни, него само упражњавате свој животињски нагон. Ви уопште нисте свесни да морате да верујете у Бога, да требате да будете непорочни и далеко од сваког греха.”

На осуде и упозорења свог веровесника Лота, мир над њим, једни другима су, ругајући се, казали: “Лотову породицу из свог насеља протерајте! Чланови његове породице су чистунци, не баве се овим чиме се бавимо ми.” То су им рекли управо због тога што се Лот и верници нису бавили пороцима којима су се они бавили, већ су их, штавише, због тога осуђивали.

Казна која је погодила грешни, безбожни народ мимоишла је веровесника Лота, мир над њим, и његову породицу, осим његове жене, невернице, која је остала с онима који су искусили Божју срџбу.

Безбожнике је Узвишени Бог, уништио сручивши на њих камење с неба, као густу кишу. А страшне ли кише којом су уништени они који су већ били упозорени, а који се нису Богу одазвали.

Реци Аллахов Посланиче: “Сва хвала и захвала на благодатима припадају Богу, а Божји спас од казне коју су доживели Лотов и Салихов народ припада помагаоцима Божјег Посланика! Је ли боље обожавати Бога, у Чијим је рукама власт над свиме што постоји и Који се с правом обожава, или божанства којима се клањају многобошци, која не могу никакво добро да донесу, нити могу какво зло да отклоне?”

И упитај безбожнике: “Ко је створио небеса и Земљу без преседана, па вам, о људи, спушта с неба кишу, тако да искључиво Он помоћу ње чини да биљем обрасту баште заносне, а ви не можете учинити да у њима дрвеће израсте, тим више јер сте немоћни? Зар онда поред Бога постоји бог који то заједно с Њим чини? Не постоји! А неверници су народ залутали који, неправду чинећи, изједначује створење са Створитељем.”